Kako vidim Schlarafiju u godinama ispred nas

Budućnost skoro svake kompanije tokom 2020. godine bila je neizvesna. Situacija, na globalnom nivou, predstavlja pretnju ne samo malim preduzetnicima, već i najmoćnijim korporacijama. Kada se nevidljivi virus skloni iz fokusa kao pretnja, budućnost Schlarafije mi nije neizvesna, naprotiv.

Bojazan i strah od neizvesnosti u našoj kompaniji mi briše, na prvom mestu, znanje menadžmenta i svakog zaposlenog ponaosob, o tome šta je ono što mi radimo dobro!

Pored nege tradicionalnih i porodičnih vrednosti, kao baze kompanije (jer bez dobrog temelja nema dobre kuće), čista vizija i spremnost da se ista prati ohrabrujuća je i motivišuća.

Kada se poslu vraćate, a ne bežite od njega, gde uživate dok radite (ne prelazeći granicu da sklizne u dosadu, jer svaka ostvarena prodaja donosi osećaj lagodnog izazova), mesto na kom nema rigidnih i striktnih pravila, već se poverenje u sposobnosti svakog člana razliva podjednako, kada se sve što činimo zajedno odnosi na ceo tim, na celu kompaniju, sve naše klijente, (a zašto ne?) i na celu zemlju i region.

Schlarafia će u narednim godinama, ne samo u mojoj mašti i zato što bih to volela, biti pominjana kao primer kako se posluje, širi, razvija i gradi. Kako od jedne porodične ćelijice nastaje ozbiljan gigant u ovom delu sveta.

Iz toplih domova se selimo u hotele i apartmane gde odmaramo i uživamo, odatle ćemo ući u sve malene krevetiće vrtića, iz tih vrtića će neki novi klinci vežbati na našim strunjačama po salama i teretanama, a kasnije će uzimati neka blistava odličja na svetskim takmičenjima, takođe na našoj opremi za sport i rekreaciju.

Ne treba biti skroman u maštanjima, jer kako reče Koeljo: „Kada nešto zaista jako želiš – Svemir se uroti da ti pomogne da to i ostvariš!“

Maja Vatraljev